Mislim se… 

Dođe tako period kad moraš da rezimiraš život. I tako, skoro nikad se ne iznenadiš rezultatom dobijenog. Kad sabereš sve i pošteno presečeš,  računica je jasna.  Dva,  dva i po čoveka uvek su tu, i uglavnom još jedan najverniji prijatelj od svih,  pas! 

Baš čudno zar ne?! Na neki način si več znao to, ali olakšavajuće je što ne moraš sa tim onako odvratno da se miriš, i postaneš akustično prazan i tup. 

Gle, ova nova prijateljstva, nove ljubavi?! Nepouzdana su, sve sam krš i plastika… Da, upravo to mislim! Ovo je onaj trenutak kada bi trebalo prihvatiti, da je istina nekad zaista nesnosna i poražavajuća. 

Zaista, samo ti se odjednom izgubi taj prirodan i zdrav nagon da menjaš bilo šta,  da se trudiš, da razumuš. Ostaneš tako „ti“ u svom nečinjenju, sam, ali srećan. 

Sasvim običan dan… 

Mnogo je vruće. Otvoreni su svi mogući prozori pa i onaj mali kuhinjski, od nekud će već da povuče. Jebemliga… 

Moja soba, okrenuta u komšijsko dvorište, jeste moja, al’ vala ko da je njihova, ko da žive tu sa mnom oduvek. I evo i sad, po treći put danas, odbija se o zidove taj zmijski piskav glas, dotične anakonde komšinice. Po treći put danas u sitne detalje prolazimo njene dugodovštine iz prodavnice, pijace, pošte…I tako redom do u nedogled.  

-On će ti meni.. 

-A ja ti njemu vako kažem. Nisam ti ja ko neki. 

-Ajde, draga ćao. Fala ti što si došla.

 Pa se otprate do kapije, pa tu još jednom prođu iznova sve odveć obrađene teme. 

Dakle, no comment. Ćutim. 

Svom mužu ne tepa, niti ga imenom zove,  već prezimenom. 

Arsiću, ajde da ručamo… Dok frkće na njega što se ne javlja. Pa još jednom glasnije, pa onda onako ko da će mu biti poslednje. 

-Arrsićuu, je l čuješ da te zovem. 

Vreme za takve rituale nikad nije isto, pa da se bar naviknem, nego kad se prodere, onako nenadano vojnički, utera mi straa u kosti. 

A ja…. 

Sedim, ignorišem se sa svim stvarima u sobi, iskrivljena, i samo postojim. 

Da, danas je sreda, ili je već bila. Ne, danas je sreda. 


Што се тиче аларма за буђење, ни ту никад нисам штедела. Наместим по 5-6, као да ћу спавати до неке тамо године…
И тако, док се намештам за спавање, чини ми се да имам ногу или руку вишка,па док се још шест пута окренем, нестане и сан, нема се ни времена, ал’ се има воље за кафу и у два,и у три ујутру. И док стављам кашичицу кафе, звони један, док сипам кафу у омиљену шољу, звони други, трећи, пети… И сад се питам, зашто намештам аларм да ме буди кад ми уопште никад није ни потребан… Ето, само ме нервира.

Ne volim kada se ovako raspilavim, kada mi je mozak poput gnjecave smese, neupotrebljiv. Razmišljam o milion stvari, a nikako da registrujem i zgrabim, bar jednu, onu pravu misao.
I nije do tuge…
Tuga je blaža varijanta.
Ovo je ono ko kad zanemiš, ko kad gubiš vitalne funkcije nekim čudnim redom, i čini ti se da ovaj trenutak sad, traje čitav jedan mali život.  Teško je i pisati, u kakva sve čudna stanja čovek za života upada.
Čudno neko ovo moje stanje…
Tišina, koja je još juče bila dobri stari gost, odjednom to više nije. Čak je možeš videti u nekom novom obliku, kako leti kroz prostor , i ceri se, jer iz svakog ugla sablasno izgleda, i nepobedivo.
Rekao bi nešto tek da prekineš ovo smorno stanje, a kao da baš ničeg ne možeš da se setiš.  Izgleda, da me emocija, ovaj put, onako žargonski rečeno, pukla baš gde ne treba.