Kad me spopadne misao o tebi, ja je ignorišem
nadajući da će otići.
Otvorim širom prozor da uđe više vazduha, ali brzo zatvorim,
jer kroz prozor srce hoće tebi..
Branim se razumom, smirujem se
ali malo djubre kidiše i vuče,otima se.
Ne da mi da zaboravim.
Ono drnda ko kad kradeš trešnje
Uzlupalo se.
Probalo je jednom kroz vrata da klizne i to se za njega završilo jako tragično
bilo je modro,
bolelo je,
i od tada mu više ništa ne verujem.
Bila sam ljuta,svašta sam mu rekla,
ali ono je neposlušno jedno malo balavo dete
okrene glavu i zvrji u prazno.
Onda sam odlučila da sa njim više ne komuniciram i sada mislim da je ono na mene ljuto.
Danima ne izlazi iz ćoška,
zgužvalo se,
dehidriralo,
govori mi da ono nije za moju hladnu glavu
Hej, moje sopstveno srce igra igru protiv mene
Svo je protiv toga da te zaboravim
Ono je odlučilo, kao da se ja ništa ne pitam
i ja mu izgleda baš ništa ne mogu.

 

 

Advertisements

Negde tamo ti nemaš mene
Ali ovde tebe ima u meni
ima nas svuda po malo.
Znaš, san se sporo dovlači
dok čekam da dođeš do zadnjeg slova ovde.
Znaš, probam da zaspim
ali su mi obe strane kreveta, bez tebe, nekako iste…
I ne ide…
Ugasim svetlo, pa kao da popalim sto nekih misli da me muče
Znaš, ovo nedostajanje tebe uvek me se dokopa noću,
i uvek te pustim da mi do zore nedostaješ.
Znaš, ne znam kada zaspim,
ne znam ni da li te sanjam
samo znam
da si moja prva jutarnja pomisao
moje prvo dobro jutro.
Znaš, kritikujem sebe često
svašta radim da o tebi ne mislim,
ali srce večiti buntovnik uvek mi kontrira
sakrije se i misli,
muški misli
onako najjače.
Znaš, napišem to „volim te“
iako bi svašta iz mene još izletelo,
ali shvatim jako brzo
da nikad nisam umela da kažem reči
koje bi trebalo .

Privatno

Vidi, Mili…

Ljubav se ne govori, ona se oseća

Kroz kožu

Kroz dodir

U očima

U zagrljaju

Zato budi dobar

Nasloni svoje uvo na levu stranu mog grudnog koša

I ćuti

Ćuti dugo, kao da si zaboravio da govoriš

Slušaj pažljivo

Protumači me

Pogledaj kako nežno držim tvoju ruku

Vidi, Mili…

Ja možda nemam ništa drugo da ti ponudim

Sem vrele usne i vrhove prstiju

Znam da te nasmejem

Znam da te poljubim jako da pukne

Znam ponekad i da zajebem stvar

Da se ljutim

Da odem od tebe i vratim ti se još bolja

Ali ne znam da ti pokažem koliko te volim

Jer ja ništa  drugo sem ljubavi za tebe nemam.

 

Приватно

Не иде ми ноћас са сновима…
Размишљам како би било добро имати неког свог довољно лудог,  да се у ово доба јави на телефон и пристане на један круг по киши.
Да се смејемо
Да се љубимо
Да плешемо
Боси и покисли
Да ли уопште постоји таква љубав?
Срећа, па сам све ово свела на мисли, јер би гарант у овом данашњем времену и у ово доба ноћи, и још по киши испала луда и помало чудна.
А киша је, нимало лошија од Сунца.
А време, зар је битно време ако имаш неког свог.
Бар ја тако то схватам,
јер сам од оних који верују да таква љубав ипак постоји.
И ако сам зато луда и чудна…
Нека сам.

Волим те и кад ме не разумеш, и кад се морам сломити да објасним, док објасним.
Волим те и кад заборавиш на мене…
Па због тога будем тужна,
Лоше,
У депресији,
У агонији,
Сва у питањима.
Волим те и што од тебе таквог не могу да одем, па се хиљаду пута враћам.
Волим што нисам сва твоја и што ти ниси сав мој,
што смо тако ничији, исто луди.
Волим те што једино ти можеш да убијеш све моје лептириће,и опет их оживиш.
Волим те што се нимало не трудиш, па морам све ја.
Да се чудно понашам,
Да будем досадно женско,
Да се љутим,
инатим,
Као да тебе све то брине, а не брине те.
Волим те што ниси нимало романтичан.
али си зато превише себичан.
Волим све твоје несигурности и сумње, јер је то твој начин да преживиш.
Волим те иако знам да ниси тај, ма колико силно желела да јеси.
Волим те и што ме тако лако пушташ да одем,
без питања
без …
јер чему све то кад те волим.
Волим те зато што си до зла бога компликован
што си другачији
што си тако јебено тежак.
Волим те кад ми кажеш да сам досадна јер много причам, и да не можеш опет да ми објашњаваш, бојиш облаке и понашаш се лепо

Ponekad dva-tri puta iz istog razloga ispadneš budala, ko da ti nikad dosta, ko da baš uvek moraš po koprivama, kao da nećeš il’ ne umeš drugačije.

Navikao,valjda, da iznova tražiš nov dokaz nečeg dobrog,čak i najmanji, ne bi li se za isti uhvatio čvrsto,kao da ti isprva nije bilo dovoljno čuti, doživeti i osetiti tuđu ružnu reč, delo, nedelo, pokvarenost, pohlepu, i još toga još.

Ni to sve ti skupa ne bude dovoljno, pa počneš da ždereš i žvaćeš sam sebe iznutra, mučiš se i sa pitanjima, i sa odgovorima, jedu te i neodgovori. I tako se zarobiš mislima,a  zaboravljaš onu bitnu stvar …

Ljudi su oduvek bili g…,i uvek će biti, jeo ti sam sebe ili ne, pustio suzu, ili nespavao noćima, ista ta g… se smeju i spavaju mirno.

Dakle, nema opravdanja za g….! 

Zbog čega se onda osećati loše?! Zašto pružati šansu nakon svih šansi i ispasti po ko zna koji put i lud, i glup, i budala.

Zato, podvući crtu, staviti ne jednu, nego pet tački, jer tačaka dao Bog koliko hoćeš, kažeš lepo „jebi se“ i odeš. 

Toliko o tome… 

Jebte se!